jezicki-dnevnik-stenografija
језички дневник – стенографија

Стенографија је начин брзог писања тако да се изговорена реч запише истом брзином којом се изговара.

Реч стенографија настала је од грчке речи стенос – тесан, узан, кратак, и речи грапхиа – писање, што значи брзопис, краткопис, брзо писање помоћу нарочитих знакова.

Стенографија се дели на кореспондентну и дебатну.

Кореспондентна стенографија омогућава писање брзином до осамдесет речи у минути. То је брзина довољна за писање белешки у пословној кореспонденцији, за вођење скраћених записника, за бележење не превише брзих говора (нпр. предавање професора у школи или на факултету), за бележење сопствених мисли.

Дебатна стенографија заснива се на упрошћавању и скраћивању кореспондентне стенографије, чиме је могуће достићи брзину писања и 120 речи у минути, па и више. Дебатна стенографија намењена је бележењу говора, дебата, од чега и потиче њен назив.

Стенографија постоји од давнина. Претпоставља се да слова Хамурабијевог законика из 1900. године пре наше ере имају елементе стенографије. У старој Грчкој постојао је брзопис под називом тахиграфија.

Најбоље је проучена римска стенографија, под називом Тиронове ноте из 63. године пре наше ере. Назив је добила по Марку Тулију Тирону, Цицероновом ослобођеном робу. Тирон је записивао говоре Цицерона, једног од највећих римских говорника, и те своје записе назвао ноте. Основ његових нота била су латинска слова и њихови делови.

У средњем веку стенографија је била запостављена и скоро заборављена. Временом је настајала постреба за скраћеним писањем, па се тако радило и на усавршавању стенографије, у чему су најажурнији били Енглези. Џон Вилис је 1602. године први објавио књигу и први употребио реч стенографија. Његове стенографија је била, као и код осталих Енглеза, заснована на геометријском систему – дакле, коришћењу круга, полукруга, праве у свим положајима итд. Тај систем је знатно касније, 1888, потиснуо Роберт Грег, чија стенографија је рађена комбинацијоим геометријског и графичког система.

Оснивач графичког система стенографије је Баварац Франц Ксавер Габелзбергер, који је 1834. издао своју стенографију под називом Вештина цртаног говора. Та стенографија убрзо је преведена на многе језике и прилагођена потребама тих језика. Стенографије базиране на графичком систему за своје знаке узимају делове слова азбуке, абецеде и готице, који се лакше повезују и имају мање углова од знакова у геометријском систему, чиме се добија на брзини писања. Из тог разлога може се рећи да је стенографско писмо једна врста графичке симболизације језика.

Потреба за стенографијом ширила се како у свету тако и код нас. Године 1871. на једној седници Скупштине народни посланик Коста Великовић из Параћина поднео је предлог да Влада формира стенографски кадар који ће стенографисати целокупан рад Скупштине. Скупштина тај предлог једногласно усваја и ангажује тадашњег секретара Министарства правде, Јована Миловановића, да изради први уџбеник стенографије. Миловановић одлази у Праг, где уз свесрдну и стручну помоћ чешких професора стенографије Леополда Баудера и Франтишека Долешке саставља прву српску стенографију.

Нема Коментара.

Шта мислите?

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *