Интернет по други пут међу Србима

од

Бресква. Најлепше летње воће. Узимам је у руку, осећам њен мирис, загризам је, уживам у сласти њених воћних сокова док слушам шум таласа и осећам слан мирис мора. Ветрић пирка, а ја у хладу сласно једем брескву и спремам се за следећи скок у морску воду.

То јесте опис мог доживљаја лета, али не 2020. године. То је било некада, док се још ишло на море. Али шта ме спречава да на Фејсбук или Инстаграм профил поставим фотографију са неког од протеклих летовања и уживам, док брчкам ноге на Ади Циганлији, замишљајући да сам на мору.

Око мене је свакако мирис природе, чује се граја са купалишта, а ја једем сладолед у хладу и опуштам се уз музику која се чује из оближњег кафића. Наравно, све то уз прописану дистанцу од следећег купача-уживача чари београдског мора.

Ада Циганлија или београдско море многима је једино море које ће видети 2020.

Данас сам на Инстаграму видела селфи другарице направљен на плажи. Следећa фотографиja без селфија – види се да је то фото-тапет Малдива или Хаваја, небитно, можда и Азурне обале. Нови вид уживања у лету. Али свако има право да отпутује где год и како жели, макар у мислима. Још је боље узети неку књигу и, седећи у хладу, пронаћи пут између редова страница ка некој оази. То је моје море.

„Како смо некада живели без интернета?”, питале смо се недавно другарица и ја док смо се присећале наших забава из детињства и дечјих игара. Нисмо ни знале да постоји, док данашња деца не могу да замисле како је свет некада функционисао без интернета.

Интернет је, заправо, постојао и тада, тих сада већ далеких осамдесетих година, само што није био у употреби у каквој је данас. Настао је још шездесетих година, за време хипи покрета у свету, као покушај да се повежу рачунари различитих универзитета у Америци, а прва порука послата 1969. године била је „login“ (улогуј се).

Интернет је у Југославију дошао 1989, а служио је повезивању академских и истраживачких институција. Назив интернет домена било је могуће регистровати 1990. године, а сурфовање интернетом постаје популарније од 1993. године.

Додуше, у Југославији мало ко од нас је тада имао рачунар. Сећам се свог првог „комодора 64”, који је служио искључиво за играње игрица, а први „озбиљнији” компјутер, „пентијум двојку”, имала сам 1998. године. И он је био мање-више намењен игрању игрица, уз упознавање са основама оперативног система.

Чак су се и родитељи тада „навукли” на игрице. Сећам се да сам једне вечери изашла у град око седам увече а да је мама, када сам се вратила нешто иза поноћи, и даље седела за компјутером и играла игрице, изненадивши се како сам „већ дошла”.

То је била „навлака” за све генерације.

Наравно, мама ми је после говорила: „Неће ти компјутер скувати ручак или урадити домаћи“, али то је био генерацијски јаз, зачетак нечега што родитељи већ тада нису разумели, зачетак новог начина живота.

Информационе и интернет технологије данас више нису „навлака“ већ преко потребно оруђе које нам је, у свету у каквом живимо, изгледа постала једина опција. Ова ситуација ће, каже „струка”, потрајати још месецима, па је ред да се и највећи скептици и интернетомрсци (да, и такви постоје) привикну на нову реалност, како се сада назива ситуација настала у свету у вези са ковидом-19.

Сурфовање интернетом постаје популарно од 1993. године.

А да би се на неки начин олакшало људима који су се тестирали на вирус корона, у Србији је уведена и апликација где се могу проверити резултати свог теста. У свету је већ у употреби апликација којом неко ко има коронавирус потврђује да је заражен, а то омогућава особи која није заражена а била је у контакту са њом, да зна на време како би пратила своје здравствено стање.

Прича се већ о почетку школске године и онлајн настави. Протеклих месеци навикли смо се на такав начин комуникације са ученицима, наставницима, колегама, другарима. Деци је, у ствари, то најмање тешко пало, јер је њима видео-позив преко Зума, Вајбера, Вотсапа и других апликација уобичајен начин комуникације. А још када може и наставници да се пошаље директна порука преко апликације – па, идеална ствар за улизице, чепуље, шлихтаре или како сте их већ звали када сте ишли у школу.

Ако се још нисте навикли на рад код куће у доба нове реалности, време је да то учините. Као што ни ова бресква са београдског мора нема исти укус као она коју сам као дете куповала на плажи из бродића који је превозио воће, и вероватно није органска – како се сада назива производња по посебној технологији, без пестицида, што је некада било уобичајено – ипак је најважније са ким је једете, а не где, и да ли вам прија.

И није да у данашњем свету немамо баш ништа органско и да је све вештачко. Иако можда не једемо органске брескве, или не баш сваки дан, имамо органску претрагу на интернету. Одлично, ипак нешто органско.

Улогуј се (login) у живот и почни да сурфујеш!

Нема Коментара.

Шта мислите?

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *